Поучне приче
Богати сиромаси
Неки јако богат пословни човек одлучио је своме сину показати шта је то сиромаштво како би више знао ценити богатство које има. Одвео га је на неко сиромашно сеоско имање код породице са пуно деце. Провели су онде два дана.
„И, јеси ли сад видио разлику између богатства и сиромаштва?“ – упитао је отац сина кад су се вратили кући.
„Јесам, оче!“ – одговорио је дечак.
„Ја сам јединац, а она деца имају и браћу и сестре.
Ми испред куће имамо базен, а они имају реку у којој могу пливати и ловити рибе.
Ми имамо климу у кући, а они само отворе прозоре и струји им хлад од храстова испред прозора и с реке.
Ми о птицама гледамо на телевизији, а њима праве птице слећу на прозоре.
Ми имамо пса, а они имају стадо оваца.
Јесам, оче, научио сам што је богатство. И жао ми је што и ми нисмо тако богати.“
Бајка о једном мишу
Једнога дана, миш је гледао кроз пукотину на зиду фармера и његову жену како отварају пакет. Какву храну би то могло садржавати? – питао се. Али кад је открио да је у питању мишоловка, био је ужаснут. Трчећи кроз двориште упозоравао је остале : „У кући је мишоловка! У кући је мишоловка!“
Кокош рече: „Господине Миш, то је озбиљан проблем за тебе, али нема баш никакве последице по мене“, и настави кљуцати и чепркати по дворишту.
Миш се окрене свињи и викне: „Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!“ Прасету је било жао миша: „Врло ми је жао, господине Миш, али ја ту не могу ништа учинити. Срећом ни не тиче ме се.“
Миш тада крене према крави: „Мишоловка је у кући! Мишоловка је у кући!„ Крава рече: „Ох, господине Миш, жао ми је због тебе, али с мог носа неће фалити кожа.“
Тако се миш вратио погнуте главе у кућу како би се сам суочио с мишоловком. Те ноћи зачуо се чудан звук мишоловка је ухватила свој плен. Фармерова жена пожурила је видети што се ухватило. У мраку није видела да је мишоловка ухватила реп отровне змије. Змија ју је угризла. Фармер ју је брзо одвезао у болницу и кући се вратила с температуром.
Знамо да се температура лечила свежом кокошјом супом, па је фармер заклао кокош. Али болест његове жене се наставила па су је дошли посетити пријатељи и суседи. Да би их нахранио, фармер је заклао прасе. Жена се, нажалост, није опоравила. Дошло је толико људи на њену сахрану, да је фармер морао заклати краву како би осигурао довољно меса за све њих.
Миш је све гледао с великом тугом кроз пукотину у зиду. Зато, кад идући пут чујеш да се неко суочио с проблемом и мислиш да те се не тиче, сети се – кад је један од нас угрожен, сви смо у опасности. Сви смо умешани у путовање звано „живот“. Морамо пазити једни на друге и понекад направити додатан труд да охрабримо некога од нас.
СВАКО ОД НАС ЈЕ БИТНА НИТ У ТАПИСЕРИЈИ ДРУГЕ ОСОБЕ. ЖИВОТИ СУ НАМ ИСПРЕПЛЕТЕНИ С РАЗЛОГОМ. ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ СТВАРИ КОЈА СЕ ВЕЖЕ УЗ ОВАЈ СВИЈЕТ ЈЕ ПРИЈАТЕЉ.
PRIČA O TRI SINA
Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebalo bi da čujete moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!“, reče jedna.
Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo ćuti.
Na to je druge dve počnu provocirati: „A tvoj sin?“
„Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi.“
Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje ćutala osećajući se neugodno pored dve žene. Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina.
„Počujte kako moj sin lepo peva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen. Divota!“
Treći sin potrča prema svojoj majci i uze joj teški teret s glave.
DAREŽLJIVOST – NAJLEPŠA STVAR
Nećete postići dobro sve dok ne udelite deo onoga što vam je najdraže.
Strane puta bile su zatrpane gomilama belog snega. Ali u sredini, belina je bila uništena, pomešana sa bojom tragova utisnutih stopa koje su ostavljale stotine žurnih nogu. Ljudi su jurili tamo-amo, noseći putem pregršt stvari u naručju. Smejali su se i dozivali jedni druge dok su se probijali kroz masu.
Negde iznad puta, dugačke ruke starog stabla pružale su se ka nebu. Borilo se i jaukalo dok ih je jak vetar savijao prema zemlji. Ispod njega, oglasio se gordi zvuk kašlja a predivna jelka širila je i čistila svoje tanke zelene grančice, stresajući čist sneg koji se rasprši po tlu.
„Mogla sam i pretpostaviti“, reče jelka podrugljivim glasom, „da ćeš morati de se dobro potrudiš, ako želiš da ostaneš uspravan. Ružan si i kada imaš lišće, koje si, eto, izgubio. A kako vidim na kraju ćeš ostati potpuno go.
„Znam“, odgovori staro stablo. „Sve je navuklo najlepšu odeću za zimu. Čak i odavde vidim ukrase što se sjaje na svakom ćošku. A juče je neki čovek došao i postavio stvarno predivne lampe na svako drvo koje stoji na putu, osim na mene, naravno.“ Pogledao je setno, a komadić rastopljenog snega kliznu na tragove stopa, baš kao suza.
„Pa naravno. A zar si mislio da će staviti i na tebe rasvetu, pa da tvoja ružnoća bude još očitija?!“, podrugljivo će jelka.
„Valjda si u pravu“, odgovori staro drvo, tužnog glasa. „Kad bih mogao negde da se sklonim dok zima ne prođe ali evo, tu sam, najružnije biće u svoj toj lepoti oko mene. Kada bi samo došli i posekli me…“, i uperi pogled negde u daljinu.
„Ne želim ti ništa loše“, reče jelka, „al’ si stvarno ruglo za oči. Možda bi za sve nas i bilo bolje kada bi te posekli.“ Još jedanput otrese svoje tanke grane. „Bolje ti je da dobro pripaziš na ta tri mala lista što su ti još ostala. Barem nećeš biti potpuno go.“
„Oh, stvarno sam nastojao“, pojada se staro stablo, „svake jeseni kažem sebi: ‘ove godine neću dati darezljivost1nijedan jedini list, bez obzira na sve!’, ali uvek neko dođe ko izgleda da mu moji listovi trebaju više nego meni“, i opet pogleda u daljinu.
„Rekla sam ti da ne daš toliko listova onom dečaku što raznosi novine“, reče jelka. „Zašto si uopšte i spustio grane još niže, da ih on dohvati? Ne možeš da kažeš da te nisam upozoravala.“
„Ma jesi“, odgovori staro stablo, „ali tako su ga usrećili. Čuo sam da ih je ubrao kako bi ih odneo bolesnoj majci.“
Pa da, svi oni imaju neke razloge“, promrlja jelka. „Naprimer ona devojčica… farba listove radi proslave… ma svašta. To su bili tvoji listovi, ne njeni.“
„Stvarno ih je dosta uzela, zar ne?!“, reče staro stablo i kao da mu se pojavi blagi osmeh.
Iznenada, hladan vetar poče da duva i malena ptica pade na zemlju, baš ispod starog stabla. Sva je drhtala, bilo joj je previše hladno da raširi svoja krila. Staro stablo pogleda je čežnjivo, pa brzo otkači i svoja poslednja tri lista. Zlatni listovi krenuše na tlo, i nežno se spustiše na pticu te se ona smiri grejući se od njih.
„E, sad’ si preterao!“, dreknu jelka. „Otkačio si i poslenji list. Ujutro ćeš biti ubedljivo najružnije stablo u celom gradu.“
Staro stablo ništa ne odgovori. Umesto toga, raširilo je svoje gole grane koliko god je moglo, ne bi li sprečilo sneg da pada na malu pticu. Mlada jelka okrenu se besna, i tek tada opazi nekog slikara koji je stajao u neposrednoj blizini, sav udubljen u svoje četke i platno. Odeća mu je bila stara i pocepana, a lice mu je imalo tužni izraz.
Mislio je na svoje najdraže, i prazno i hladno jutro koje će ih dočekati, jer nije uspeo da proda ni jednu sliku, evo već mesec dana.
Ali, jelka to nije videla. Umesto toga, okrenula je leđa starom stablu i podrugljivo rekla: „Barem te svoje odvratne grane drži što dalje od mene. Upravo me slikaju, pa ćeš mi potpuno pokvariti pozadinu.“
„Nastojaću“, odgovori staro drvo. I podiže svoje grane što više. Skoro je bio mrak kada je slikar završio rad, pokupio svoje stvari i otišao. Jelka je bila veoma umorna od poziranja i lickanja.
Kasno se probudila naredno jutro i dok je gordo tresla sneg sa svojih predivnih grančica, iznenadila se videvši gomilu ljudi kako okružuju staro stablo uzdišući.
Čak i oni što su žurili putem, zastali bi makar nekoliko trenutaka.
„Šta bi to moglo biti?“, zamisli se jelka i protegnu se želevši da vidi da nije možda tokom noći vetar otkinuo gornji deo starog stabla.
U tom trenu, papir je odleteo iz ruke ushićenog raznosača novina i doleteo baš na jelku. Jelka se zagrcnu u šoku.
Na naslovnoj strani novina bila je fotografija sinoćnjeg slikara koji je u ruci držao sliku velikog u potpunosti belog stabla, čije su se ogolele grane, prekrivene snegom, širile prema nebu.
A ispod njega ležala je malena ptica prekrivena sa tri zlatna lista.
Ispod fotografije bile su napisane reči: „Najlepši je onaj koji daje.“
Jelka tiho pognu svoju glavu pred neverovatnom lepotom poniznosti starog stabla.
НАЈВИША ЦЕНА
Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета. Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
„То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?“
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: „Колико новца имаш?“
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутијицу, отвори је и испразни. Било је онде неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
„Хоће ли бити довољно?“, Упита поносно. „Желела бих старијој сестри да купим поклон. Откада немамо маму, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен.“
Трговац је отишао у малу просторију иу златноцрвени папир запаковао кутијицу.
„Узми и пажљиво понеси“, рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита: „Ова огрлица је купљена у Вашој трговини?“
„Да, госпођице.“
„Колико је коштала?“
„У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца.“
„Моја сестра је имала несто ситниша, сигурно није могла да плати овако вредну огрлицу!“
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
„Ваша сестра је платила највишу цену: дала је све што је имала.“
КАКО ПРОМЕНИТИ СВЕТ?
У једном краљевству је владао глуп и размажен краљ. Нарочито су га љутиле неравнине на путевима његовог краљевства. Рањавале су му ноге сваки пут кад би кренуо на путовање. Зато је издао наредбу да се путеви у целом краљевству прекрију меким животињским крзном.
Кад то чу дворска луда, обузе је грохотан смех. Без имало бојазни посаветова краља:
„Драги краљу, па то је немогуће! Зашто трошити толико богатство? Боље узми два комада крзна, па их привежи на своја стопала.“
Краљу се свиде савет дворске луде. Учини тако, и настадоше прве ципеле.
Наравоученије: Део света који треба да промениш је твоје срце.
непознати аутор
СВАКО, НЕКО, БИЛО КО И НИКО
Била једном четворица по имену Свако, Неко, Било Ко и Нико.
Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.
Било Ко је то могао да учини, али Нико није хтео.
Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.
Свако је опет мислио да би га Било Ко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.
На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није урадио оно што је могао да уради Било Ко.
непознати аутор
САДА ИЛИ …
Неки се човек зауставио испред цвећаре како би наручио и послао цвеће за своју мајку, удаљену 320 километара. Када је изашао из аутомобила приметио је уплакану девојчицу која је седела на ивици тротоара. Упитао ју је у чему је проблем, а она је одговорила: „Хтела сам да купим црвену ружу за маму, али немам довољно новца.“ Човек се насмешио и рекао: „Дођи, купићемо ружу за твоју маму.“ Наручио је цвеће за своју мајку и купио ружу девојчици. На излазу из цвећаре понудио јој је да је одвезе мајци. Девојчица је рекла: „Прихватам, ако можете. Повезите ме.“ На то га је водила до гробља где је положила ружу на свеж гроб. Човек се вратио у цвећару, опозвао испоруку, узео цвеће које је платио и одвезао се 320 километара до куће своје мајке.
непознати аутор
МИЛОСТИВА ВРАНА (Ј.Ј. Змај)
Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.
Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим Вранића, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.
Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу насити.
Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал ‘ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.
Јован Јовановић Змај (1905.)
КАКО СЕ ЧУВА ЉУБАВ?
Мајка и дечак ходају плажом.
У једном тренутку дечак упита: – Мама, како се чува љубав?
Мама га погледа и одговори: – Зграби мало песка и стисни у шаку.
Дечак стисне шаку и што је више стискао, то је више песка цурило из ње.
– Али, мама, песак ми бежи!
– Знам, али сад потпуно отвори шаку.
Дечак је послуша, али у том часу дуну ветар и однесе сав песак са длана.
– Ни овако не успевам да задржим песак.
На то мајка, са смешком на лицу, рече: – Сада узми опет мало песка у руку и држи длан као да је у облику кашике, довољно затворен да га заштитиш, а довољно отворен да буде слободан.
Дечак учини како му је речено и песак му остаде на длану, довољно заштићен од ветра, аи слободан да не клизи кроз прсте.
– Ето како се чува љубав.
СТАРИ ПАС, ЛЕОПАРД И МАЈМУН
Басна представља једну од најстаријих и најпопуларнијих књижевних врста. У њој се животињама приписују људске особине, како би се из поступака и доживљаја животиња извукле важне по (р) уке о људима и за људе. Послушајмо шта нам поручују остарели пас, леопард и мајмун.
***
Стари пас овчар јурио је зечеве по шуми док није забасао дубоко у њу и схватио да се изгубио. Нашао се поред гомиле неких костију када је зачуо кораке дивље животиње …
Био је то леопард који му се полако приближавао.
– Шта ћу сад, – мислио је у себи. И онда је брзо дохватио оне кости које су стајале крај њега, да би тренутак пре него што га је леопард запазио, рекао наглас:
– Баш је укусан овај леопард, да ми је наћи још једног.
Чувши то, леопард је устукнуо и повукао се преплашен у шуму. Међутим, све је то гледао један мајмун са гране, који одлучи да пријави старог пса код леопарда.
Скочио је са дрвета и пожурио да леопарду открије превару.
Видевши како мајмун жури негде стари пас посумња у његове намере и пође да га прати.
Видео га је како објашњава леопарду о чему је реч, док је леопард љуто режао због начина на који је насамарен.
И, наравно, крене у освету …
Стари пас, видевши да леопард опет креће у његовом правцу, само се окрену и мирно седе, ослушкујући сваки леопардов корак …
Када му се већ довољно примакао да га може чути, стари пас, леђима окренут леопарду, више за себе рече:
– Ама, где ли је тај мајмун већ једном, послао сам га још пре сат времена да ми набави леопарда и још га нема …
Поука :
Не качи се са старим псима; знање и мудрост се стичу годинама …
Поука :
Шта год урадили, увек ће се наћи неки мајмун у околини који цинкари …
Прича о драгом камену
Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.
Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.
Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.
Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.
Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.
Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.
Путујући све даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.
Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.
Свети Владика Николај Велимировић
Тајна среће
Неки трговац послао је свог сина да код најмудријег од свих људи научи Тајну Среће. Младић је пуних четрдесет дана ходао кроз пустињу све док није стигао до једног лепог замка на врху планине. Ту је живео Мудрац којег је младић тражио.
Уместо да наиђе на светог човека, наш јунак је, међутим, ушао у једну салу која је врвела од људи; трговци су улазили и излазили, неки људи су разговарали по угловима, један мали оркестар је свирао пријатне мелодије, а ту је била и богата трпеза пуна најлепших јела из тог краја света. Мудрац је разговарао са свима и младић је морао да сачека два сата док је дошао ред на њега.
Мудрац је пажљиво саслушао разлог младићеве посете, али му рече да у овом тренутку нема времена да му објасни шта је то Тајна Среће. Препоручио му је да се прошета по његовој палати и да се врати кроз два сата.
У међувремену бих те нешто замолио – додаде Мудрац, пружајући младићу кашичицу за чај, у коју је кануо две капи уља. – Док будеш ходао, носићеш ову кашичицу и настојаћеш да се уље не проспе.
Младић је почео да се пење и силази степеницама палате, стално мотрећи на кашичицу. После два сата, вратио се пред Мудраца.
Дакле – упита Мудрац – јеси ли видео персијске ћилиме у мојој трпезарији? Јеси ли видео врт који је највећи Мајстор међу баштованима пуних десет година уређивао? Јеси ли приметио прекрасне пергаменте у мојој библиотеци?
Младић је посрамљено признао да није видео ништа. Његова једина брига је била да не проспе оне две капи уља које му је Мудрац поверио.
Онда се врати и упознај чудеса мог света – рече Мудрац. – Не можеш имати поверења у човека уколико не познајеш његов дом.
Сада већ смиренији, младић узе кашичицу и поново крену у шетњу палатом, овог пута обраћајући пажњу на сва уметничка дела која су висила са таванице и по зидовима. Разгледао је вртове, околне планине, приметио нежне цветове и укус са којим је свако уметничко дело постављено на право место. Вративши се код Мудраца, у детаље му је препричао све што је видео.
Али где су оне две капи уља које сам ти поверио? – упита Мудрац.
Погледавши у кашичицу, младић примети да их је просуо.
Ето, то је једини савет који могу да ти дам – рече Најмудрији од Мудрих. –“ Тајна среће састоји се у томе да посматраш сва чуда овог света, али да никад не заборавиш ни на оне две капи уља у кашичици.“
Сунцокрет
Тај је цвет исмејавало и омаловажавало остало летње пољско цвеће.Сматрали су га ружним.Зато га ни један цвет није желео у својој близини због његове ружноће и од страха да не умањи њихову лепоту.Чак су му се и животиње са фарме знале ругати.Јадан је цвет страшно патио али се никада није пожалио нити је икада покушао одговорити истим тоном каквим су му се други обраћали.
Велико је сунце приметило шта се дешава његовом обожаватељу и одлучио је помоћи јадном и одбаченом бићу.Обавило је цвет својим најтоплијим и најсјајнијим зрацима окружујући га златним сјајем и тако је цвет добио посебну круну чаробне златне боје која га је од тог дана красила.Више му се нико није ругао већ су га сви гледали са поштовањем и питали се какво се чудо догодило када је одједном постао леп.
Цвет је од тог дана још више волео и гледало сунце.Од среће и непрестаног гледања у сунце протезао се својом висином и елеганцијом и тако је надвисио остало цвеће које му се ругало до тада.Видело је сунце колико му се сунце и даље диви и воли га, па му је, да би му показао своју наклоност и пријатељство,дало име које још и данас са поносом носи – сунцокрет.
Лепо понашање
Да немају бодље, то би било лако.
Али бодљикава прасад имају дуге и оштре бодље. Кад се збију у гомилу, боду једно друго.
То није добро.
А није добро ни кад им је хладно.
Зато се бодљикава прасад дуго муче док не нађу неко згодно растојање: да буду једно уз друго а да се не боду.
То растојање зове се ЛЕПО ПОНАШАЊЕ.
То је ЛЕПО ПОНАШАЊЕ: да ја не повредим тебе, да ти не повредиш мене, да помогнемо једно другом, да и мени и теби буде добро.
Два пријатеља
Ово је прича о два пријатеља који су ишли пустињом.На путу су се посвађали и један је ударио другог.
Ударени се осетио повређеним, али је ћутке написао у песку:
ДАНАС САМ ДОБИО УДАРАЦ ОД МОГ НАЈБОЉЕГ ПРИЈАТЕЉА.
Продужили су тако све док нису нашли једну оазу где су се одлучили окупати.Онај који је добио ударац замало се није удавио купајући се, али му је живот спасио онај други.
Кад је дошао себи, урезао је у једном камену:
ДАНАС МИ ЈЕ МОЈ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ СПАСИО ЖИВОТ!
Онај који је ударио свог најбољег пријатеља упита:Кад сам те ударио, поруку си написао у песку, а сада је урезујеш у камен.Зашто?
Пријатељ му одговори:Кад нам неко направи нешто лоше, то требамо записати у песку да би је ветрови избрисали, али кад неко направи нешто добро, то требамо урезати у камен да га ништа не може избрисати!
НАУЧИ СЕ ДА РАНЕ УПИСУЈЕШ У ПЕСАК, А СРЕЋУ УРЕЗУЈЕШ У КАМЕН.
СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ НЕМОЈ ЗАБОРАВИТИ,НАЂИ ВРЕМЕНА ЗА ЊИХ!
О пријатељству
Био један мали дечак који је имао лошу нарав.отац му је дао врећу пуну ексера и рекао му да сваки пут кад побесни и изгуби контролу над собом,забије један у ограду.
Првога дана дечак је укуцао 37 ексера.Током следећих неколико месеци он је научио контролисати свој бес и број забијених ексера се смањивао.Открио је да је лакше контролисати своју нарав, него забијати ексере у ограду.
Напокон је освануо дан у којем дечак није ниједан ексер забио у ограду.
Отишао је оцу и рекао му како тог дана није побеснео.Отац му је тада рекао:
Свакога дана када успеш контролисати своје понашање из ограде ишчупај по један ексер.Дани су пролазили и једнога дана дечак је био у стању рећи свом оцу да је извадио све ексере.
Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде.Тада му је рекао:
Добро си то урадио,сине мој, али погледај све те рупе у огради.Ограда више никад неће бити иста.
Када у бесу кажеш неке ствари,оне остављају ожиљак, као што су ове у огради.
Можеш човека убости ножем и извући нож и после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао,ране остају.Вербална рана је исто толико болна као и физичка.Најбоља учионица на свету под ногама је старије особе.
Како одгајити малолетног деликвента?
Шпански судија за малолетнике Емилио Калатајуд је после вишегодишњег искуства саставио „приручник” како од детета направити преступника:
1. Од раног детињства дај свом детету све што тражи. Тако ће да одрасте у убеђењу да му припада цео свет.
2. Немој да бринеш о његовом моралном и духовном образовању. Сачекај да буде пунолетан па да сам слободно бира.
3. Када псује, смеј се. То ће га подстакнути да ради још забавније ствари.
4. Немој да га грдиш нити да му говориш да није у реду нешто што ради. Могао би да добије комплекс кривице.
5. Купи за њим све што баца на под: књиге, обућу, одело, играчке. Тако ће да се навикне да пребаци своју одговорност на друге.
6. Пусти га да чита све што му падне под руку. Пази да његови оброци, прибор за јело и чаше буду стерилизовани, али не и да се његова памет не напуни смећем.
7. Свађај се често са супругом пред дететом, тако му неће бити болно да једног дана породица, можда управо његовом кривицом, буде заувек уништена.
8. Дај му сав новац који жели да потроши. Да не би посумњао да можда мора и да се ради, да би се зарадило.
9. Испуни све његове жеље, апетите, удобности и уживања. Пожртвованост и скромност би могли да му створе фрустрације.
10. Подржи га у сваком његовом сукобу са професорима и комшијама. Мисли да сви они имају предрасуде према твом детету и да у ствари желе да га упропасте.
ДЕВОЈЧИЦА И ОТАЦ
Почетак приче иде далеко у прошлост, када је неки мушкарац казнио своју петогодишњу кћеркицу, јер је изгубила неку врло драгоцјену ствар, а новаца је у оном времену било врло мало.Био је Божић. Следећег јутра је дјевојчица донијела малу кутију на поклон и рекла: ?Тата, то је за тебе!?Тати је било врло неугодно, а када је отворио кутију и видио, да унутра нема ничега, јако се наљутио. Кћеркицу је прекорио: ?Ако нешто поклониш, очекује се да се у кутији нешто и нађе!!?Дјевојчица га је жалосно погледала и са сузним очима рекла: ?Тата, али није празна. До врха сам је напунила пољупцима само за тебе?Тата је био ганут. Клекнуо је пред кћеркицу, јако је загрлио и замолио је за опроштај. До краја живота чувао је ту кутију поред кревета и увијек, када се осећао изгубљено и очајно, узео је, отворио, и из ње узео један пољубац и сјетио се љубави коју је кћерка имала за њега.
Очево стрпљење
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије.Изненада врабац слете на зид.
Отац упита сина:„Шта је оно?„
Син одговори:„То је врабац.„
Након извесног времена, отац упита поново:„Шта је оно?„Син одговори:„То је врабац.„
Прође неколико минута а отац поново упита,трећи пут:„Шта је оно?„Син одговори:„Оче ,управо сам ти рекао да је то врабац.„Не прође дуго а отац опет упита:„Шта је оно?„Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност:„Оче, то је врабац,врабац!„Поново отац упита:„Шта је оно?„Овај пут син одговори грубим тоном:„Оче, нон-стоп питаш једно те исто,иако ти стално одговарам да је то врабац.Зар ниси у стању разумети?„
Отац устаде и оде до собе.Убрзо се врати носећи своју стару свеску – дневник.Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано.Син прочита:
„Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту,кад долете врабац.Синчић ме је двадесет пет пута питао:„Шта је оно?„,и двадесет пет пута му одговорих ,нимало изнервиран, да је то врабац.Оно што осећах била је љубљв према моме невиноме синчићу.„
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:
„Када си био малешан, поставио си ми ово исто питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах.А када сам ја теби данас поставио исто питање, али постављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.„
Згужван лист папира
Моја импулсивна нарав много ме је пута довела до тога да сам своје лоше расположење решавала викањем на друге!Касније сам се лоше осећала и покушала поправити однос са особом коју сам повредила.
Једног дана ми је пријатељ ставио у руке лист папира.Рекао ми је :„Згужвај га!„
Зачуђена,послушала сам и згужвала папир у лопту.
На то ми је рекао:„Сад га исправи да буде онакав какав сам ти га дао!„
Наравно да лист више нисам могла да исправим.Што сам се више трудила,неравнине су постојале грубље.
Пријатељ ми тада рече:
„Срце особа које си повредила је као папир који сада изгужвала.Ожиљак који си направила на срцима тих људи, тешко је поправити, као и неравнине на том папиру.„
За све који немају времена због посла
Човек се вратио са посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима.
Син:„Тата, смем ли те нешто питати?„
Отац:„Да наравно,реци,шта је?„
Син:„Тата,колико ти зарађујеш на ста?„
Отац:„То се тебе не тиче.Зашто ме то питаш?„одговори љутито.
Син:„Само сам желео знати.Молим те , реци ми , колико зарађујеш на сат?„
Отац:„Ако већ мораш знати,зарађујем 50 долара на сат.„
Син:„Ох,дечак одговори сагнуте главе.
Син:„ Тата, молим те, можел ли ми посудити 25 долара?„
Отац је био бесан,„Ако је једини разлог што ме питаш да ти посудим 25 долара тај да можеш купити неку играчку или сличну глупост,тада се окрени и иди право у собу и размисли зашто си тако себичан.Ја не радим сваки дан за такве дечије глупости!„
Дечак је тихо отишао у собу и затворио врата.
Човек је сео и постао још љући због дечаковог питања…како се усуђује питати таква питања само да би добио новац?„
Након неких сат времена, мало се смирио па размислио:
Можда му је нешто стварно требало за тих 25 долара…ставарно не пита често новац…
Човек је отишао у његову собу и отворио врата.
„Јеси ли заспао, сине?„,упитао је.
„Не тата,будан сам,„одговори дечак.
„Размишљао сам…можда сам био престрог према теби малопре.Имао сам тежак дан и искалио сам се на теби.Ево ти 25 долара које си тражио.„
Дечак се усправио, смешећи се.„Ох, хвалати, тата!„повикао је.Тада завуче руку испод јастука,извуче сноп згужваних новчаница.
Када је видео да дечак већ има новац, опет се почео љутити.
Дечак је полако избројао новац и погледао оца.
„Зашто си тражио још новца, ако га већ имаш?„љутну се отац.
„Зато што га нисам имао довољно, а сад га имам.„одговори дечак.
„Тата, сада имам 50 долара.Могу ли купити сат твог времена?Молим те,дођи сутра кући раније.Желим вечерати са тобом.„
Отац је био сломљен.Загрлио је сина и замолио га за опроштај.
Ово је само кратки подсетник за све вас који напорно радите.Не смемо дозволити да време пролази поред нас без тога да проведемо неко време са људима који нам пуно значе, који су драги нашем срцу.
Да сутра умремо, компаније за које радимо ће нас лако заменити.Али породици и пријатељима који остану за нама недостајећемо до краја живота.
Прича о мајци
Моја мајка је имала само једно око.Мрзео сам је, била је срамота за нас.Она је у мојој школи спремала храну за ученике и наставнике.
Једнога дана, моја мајка је ушла у мој разред да ме поздрави.Касније су ме другови задиркивали.Пропао сам у земљу и желео сам да моја мајка једноставно нестане.Када сам је поново видео рекао сам јој да ме срамоти и да је боље да умре!
Моја мајка није ништа одговорила.
Нисам застао ни тренутак да размислим о томе шта сам јој рекао, био сам толико љут.Био сам незаинтересован за њене осећаје…Желео сам да одем од куће и никад више да је не видим.Учио сам пуно и тешко.Тако сам добио прилику да одем у Сингапур на студије.Тамо сам се оженио,купио кућу и добио децу.Био сам сретан својим животом.
Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посети.Није ме видела годинама нити је икада видела своје унуке.Појавила се на вратима.Моја деца су почела да је исмејавају.Ја сам се издрао на њу – „Како си се усудила да дођеш у моју кућу и да ми плашиш децу?Само тако си се појавила непозвана.Иди одавде одмах!„Моја мајка је само тихо одговорила – „Опростите, мора да сам погрешила кућу„,и нестала…
Након неколико година, добио сам писмо.
Позван сам на годишњицу матуре.Жену сам слагао да морам да идем на пословни пут.После прославе, из неке радозналости свратио сам до своје куће.Када су ме видели,суседи су ми рекли да је умрла.Ни једну сузу нисам пустио.Предали су ми једно писмо, за које су ми рекли да је од ње…
Мој драги сине
Мислила сам на тебе све време.Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју децу.Било ми је драго када сам чула да си успео у животу.Жао ми је што сам ти увек била терет и срамота.
Видиш,када си био дете, догодила се једна несрећа у којој си изгубио око.Као мајка нисам могла да поднесем да одрастеш без једног ока.Докотори су те прегледали и рекли ми да је могуће.Ја сам ти онда дала једно своје…Била сам поносна да знам да мој син види свет за мене, са тим оком.
Са љубављу, за тебе увек
Твоја мајка.
Шта су све родитељи спремни да ураде за своју децу?
-Када волиш, то се види.
-Ако ми само једна особа каже „улепшао си ми дан“ улепшала ми је дан.
-Уснуло дете у наручју најмирнији је осећај на свету.
-Бити добар много је важније него бити у праву.
-Никада не треба одбити дететов дар.
-Увек могу молити за некога, ако већ немам снаге помоћи му на други начин.
-Колико год живот од тебе тражи озбиљност, свако треба пријатеља с којим се може глупирати.
-Понекад је особу довољно узети за руку и разумети је срцем.
-Обичне шетње с оцем у летњим вечерима по кварту када сам био дете, чуда су учиниле за мене одраслог.
-Живот је попут ролне тоалетног папира. Што се више ближи крају, брже се троши.
-Добро да нам Бог не даје све што тражимо.
-Новац не купује класу.
-Мале свакодневне ствари чине живот тако изванредним.
-Испод свачије тврде љуштуре је неко коме треба поштовање и љубав.
-Игнорисање чињеница не мења их.
-Када се планираш с неким изједначавати, само му дозвољаваш да те наставља рањавати.
Улепшајте другима дан
Два мушкарца, обојица јако болесни, заједно су лежали у болници.
Један од њих је свакога дана морао седети на свом кревету због издвајања воде из његових плућа.
Његов кревет је стајао уз једини прозор у соби.
Други мушкарац је морао стално лежати на леђима.
Брзо су се упознали и разговарали целога дана. Причали су о својим породицама, послу, где су били у војсци и где на одмору.
Сваког дана је мушкарац који је седео до прозора описивао другоме ствари које је видео напољу.
Мушкарац на другом кревету је почео живети за те тренутке када је његов пријатељ седео и причао о догађајима и бојама спољашњег света.
Прозор је гледао на парк уз језеро с лабудовима. Гуске и лабудови су се играли у води, а мала су деца спуштала своје чамце у воду.
Млади парови су загрљени шетали уз цвеће свих боја. Велико, старо и снажно дрвеће је улепшавао крај, ау даљини су се видела светла града.
Када је мушкарац до прозора детаљно описивао све то, његов је пријатељ на другом кревету би затворио очи и замишљао све те сликовите призоре.
Једнога дана му је мушкарац до прозора описивао параду, која се кретала уз језеро.
Без обзира што његов пријатељ није чуо ту музику, он ју је видео у својој глави.
Тако су пролазили дани и недеље.
Једног јутра је сестра донела воду за умивање и до прозора пронашла тело мушкарца који је у сну мирно умро.
Била је тужна и позвала је медицинско особље које је изнело тело из собе. Тада је други мушкарац замолио да га помакну до прозора.
Сестра му је са задовољством удовољила, побринувши се да се удобно намести и оставила га самог.
Уз велики напор подигао се полако на лактове како би по први пут погледао спољашњи свет.
Коначно је имао прилику да сам ужива у лепотама. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.
Када се сестра поново појавила, мушкарац је питао који је то разлог да је покојни пријатељ тако лепо описивао ствари у спољашњем свету.
Сестра му је рекла да је био слеп и да није могао видети зид који је стајао испред прозора.
Прича о слепом човеку
Једног дана, један слепи човек седео је на степеницима једне зграде, са шеширом близу својих стопала и једним натписом на коме је писало:
„Слеп сам, молим вас пружите ми помоћ.“
Један случајни пролазник, игром прилика стручњак за рекламу, који је туда пролазио, зауставио се запажајући да је у шеширу било присутно само неколико металних новчића. Савио се да би му пружио новац, затим, и без питања за дозволу, узео је картон, окренуо га исписавши нови натпис.
У току поподнева случајни пролазник се вратио до слепог човека запажајући да је његов шешир овом приликом био пун новчића и новчаница.
Слепи просјак препознавајући га по кораку упутио му је питање да није био он тај који је нешто написао на картону и шта је то могао написати.
Нашта ће пролазник одговорити:
„Нисам написао неистину – само написах твоју поруку на другачији начин“, насмеши се и изгуби у гужви.
И тако слепи човек није сазнао да је натпис једноставно гласио:
„Данас је пролеће … а ја га не могу видети.“
Зашто вичемо
Једном је учитељ питао своје ученике:
„Зашто људи вичу кад су љути?“
Ученици су размишљали неко време:
„Зато што изгубимо стрпљење, зато вичемо“ – рече један
„Али, зашто би викао ако је особа поред тебе? Зар није могуће говорити тихо и лагано?“ – Упита учитељ
Ученици су давали још неке одговоре, али ниједан није задовољио учитеља.
Напослетку је објаснио:
„Када су две особе у свађи, љутите, њихова се срца јако удаље. Зато морају викати једно на другога, да њихов крик премости удаљеност и да се могу чути. Шта су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима све већа.
Потом је учитељ питао:
„Шта се догоди када се две особе заљубе? Не вичу један на другог, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала.
А шта се догоди када се још више заљубе? Не говоре. Само шапућу и још више се зближују у својој љубави. Коначно, не требају више ни шапат. Само се гледају и то је све. Такве су две особе које се воле. “
Онда је рекао:
„Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би вас могле још више удаљити, јер ће доћи дан када ће удаљеност бити тако велика, да више никад неће бити пута назад.“
Да ли си ти шаргарепа, јаје или зрно кафе?
Ћерка се жалила свом оцу на тежак живот и рекла како не зна више како да се супротстави животним проблемима и тешкоћама, како нема више снаге за борбу; јер чим реши један проблем, већ је пред њом други и тежи од претходног.
Њен отац, који је био кувар по занимању, одвео ју је у кухињу. Узео је 3 лонца, напунио их водом и ставио их на ватру. За кратко време вода у посудама почела је да кључа. У први лонац је ставио шаргарепу, у други јаје, ау трећи неколико зрна кафе, затим их је оставио да се кувају неко време.
Ћерка се није могла стрпети, јер није знала шта њен отац тим поступком жели рећи и доказати.
Отац је искључио шпорет, па је извадио шаргарепу из воде и ставио је у посуду, а исто је урадио са јајетом и кафом. Погледао је ћерку и упитао: „Шта видиш?“
– „Видим шаргарепу, јаје и зрно кафе“, одговорила је.
Затражио је од ње да опипа шаргарепу и осетила је да је шаргарепа јако мека и крхка. онда је затражио да огули јаје и видела је да је оно тврдо и скувано. Рекао јој је да помирише кафу, а она се насмешила кад је осетила њен богати мирис.
– „Али шта све ово треба да значи“?, упитала је зачудђено.
– „Знај, кћери моја, да су и шаргарепа и јаје и кафа прошли кроз исто стање, борећи се са истим непријатељем – ‘кључалом водом’, али се сваки од њих супротставио на различит начин.
Шаргарепа је била тврда и јака, али је врло брзо омекшала и ослабила у кључалој води.
Јаје је чувала његова јака љуска, али не задуго и оно се скувало у врелој води и променило из течног у тврдо стање.
Док је кафа сасвим другачија. Њено зрно је остало исто, напротив – она је успела променити воду! А ти??
Да ли си шаргарепа која је наизглед јака, али, чим наиђеш на мање препреке и тешкоће, ослабиш и губиш снагу?
Или си јаје меког срца које, кад наиђе на проблеме, постаје јако. Твоја љуска (спољашњи изглед) се не мења, али се мења твоја унутрашњост тако да твоје срце постаје тврдо, јако и горко?
Или си зрно кафе које измени врелу воду (а она је извор бола) тако што је чини укусном и даје јој леп мирис. Ако си као зрно кафе, ти своју околину чиниш бољом, вреднијом, ти тешкоћу себи олакшаваш тако да она буде олакшица уместо тешкоће и проблема, бриге и туге.
Размисли, кћери моја, како ћеш се суочити са свим проблемима и тешкоћама овога света?? “
ЧАША МЛЕКА
Једног дана сиромашни младић је продавао одијећу од врата до врата да би зарадио новац за школовање.
Схватио је да има у џепу само 10 центи, а био је гладан и одлучио је да у слиједећој кући затражи храну.
Изгубио је осећај глади кад је на вратима слиједеће куће угледао лепу жену.И умијесто хране затражио је чашу воде.
Запазила је да је младић веома гладан и млада жена му је донела велику чашу млека. Попио ју је полако и тада је запитао:
– Колико вам дугујем?
– Ништа ми не дугујеш-одговорила је она
– Моја мајка нас је научила да ником ништа не наплаћујемо кад радимо то из милосрђа.
– Онда Вам хвала од свег срца-захвалио се младић
Годинама касније, ова млада жена се смртно разбољела.
Локални доктори нису знали о чему се ради па су је послали у болницу на претраге.
Доктор Хауард Кели је позван као консултант за њен случај.Када је чуо име места из којег пацијент долази-сећања су
се пробудила у њему.Устао је и отишао у њену собу. Када је ушао у собу препознао је ко је пацијент. Била је то жена која му је
додала чашу млијека.Вратио се у собу за консултације,одлучан да учини најбоље што може да јој спаси живот.Од тада је поклањао посебну пажњу њеном лечењу.После дуге битке с болешћу-она је преживјела.
Доктор Кели је оставио поруку да се коначни рачун достави њему на овјеру. Погледао га је, написао нешто на маргинама и послао га је у њену собу.Помислила је да це рачун за болницу морати плаћати кроз цео свој живот. Али када га је отворила …
Нешто што је било написано на маргинама јој је скренуло пажњу.
Прочитала је речи:
плаћено у потпуности чашом млека.
Доктор Хауард Келли
Жена је изашла из куће и видела 3 старија мушкарца са дугим сивим брадама како седе у њеном дворишту. Није их препознала. Рекла је: „Мислим, да вас не познајем, али верујем да сте гладни. Уђите у кућу и нешто поједите.“ „Је ли супруг код куће?“, Питали су. „Не“, одговорила је. „Напољу је.“ „Онда не можемо ући“, одговорили су. Увече, кад је супруг дошао кући, рекла му је шта се догодило. „Иди, реци им да сам код куће и позови их унутра!“ Жена је заиста отишла и позвала старце да уђу. „Не можемо заједно ући у кућу,“ одговорили су. „Зашто сад?“ упитала је. Један од стараца јој поцне објашњавати: „Његово име је Здравље,“ рекао је и показао на једнога пријатеља. Показујући на другога је рекао: „Он је Успех, а ја сам Љубав.“ На то је додао: „Сада иди и договори се с мужем којега од нас желите имати у вашем дому.“ Жена је ушла у кућу и рекла мужу што је рекао. Муж је био одушевљен. „Дивно!!“, Рекао је. „Ако је тако, позовимо Здравље. Нека уђе и напуни наш дом здрављем!“ Жена се није сложила. „Драги мој, зашто не би позвали Успех?“ Њихова кћерка је слушала у другом крају куће. Прискочила је са својим предлогом: „Не би ли било боље позвати Љубав? Наш дом би онда био испуњен љубављу!“ „Послушајмо њен савет,“ рекао је муж жени. „Иди и позови Љубав, нека он буде наш гост.“ Жена је отишла ван и упитала: „Који од вас је Љубав? Молим Вас, уђите и будите наш гост.“ Љубав је устао и почео ходати према кући. Остала два су у исти час устала и пошла за њим. Изненађена, жена упита Здравље и Успјех: „Позвала сам само Љубав, зашто ви улазите?“ Старци углас одговорише: „Да си позвала Здравље или Успех, друга два би остала напољу. Позвала си Љубав и где год иде он, и ми обојица идемо с њим. Где год је љубав, ту су такође здравље и успех!“
Пет ствари у животу које се не могу вратити
Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго чекати, одлучила је да купи књигу како би јој време брже прошло. Уз књигу купила је и пакетић кекса.
Сјела је у ВИП чекаоницу како је нико не би узнемиравао. Крај ње је била столица са кексом, а са друге један господин који је читао новине. Кад је она почела узимати кексе и господин је узео један. Она се шокирала, али ништа није рекла и наставила је читати књигу. У себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила … Сваки пут кад је она узимала један кекс, човјек поред ње, не обазирајући се ни на шта, узимао је исто тако један. Наставили су тако док није остао само један у пакету и дјевојка помисли: баш ме занима шта ће сада направити!!!
Човјек узме последњи и подели га на двоје!
Ово је заиста превише, помисли дјевојка, шокирана узме своје ствари, књигу, торбу и оде према излазу из чекаонице. Када се осјећала мало боље, након што ју је прошла љутња, села је на место где није било никога да би избегла неке друге непријатне догаћаје. Затвори књигу и отвори торбу да је убаци у њу. У том тренутку угледа пакетић кекса још увек нетакнут.
Постиде се као крадљивац и тек тада схвати да је кекс, исти као њен, био од господина који је седео поред ње, али који је, без шокирања, нервозе или препотенције, поделио и свој последњи комад са њом, тотално супротно од ње, којој су били повређени понос и осећаји.
ЗАКЉУЧАК: Колико пута у нашем животу ћемо или смо појели тући кекс, а да то никад нећемо или нисмо ни сазнали?
Пре него што се доће до брзоплетог закључка и пре него што се почне мислити лоше, ГЛЕДАЈ са пажњом детаље, врло често ситуација није онаква како изгледа нама на први поглед!!!!
У животу постоји 5 ствари које се не могу вратити:
– Камен када је бачен;
– Ријеч наконшсто је речена;
– Могућност након што је изгубљена;
– Време када је прошло;
– Љубав за коју се НЕ БОРИ.
slikovnica 